Око

СЛИКАР ДРАГОЉУБ ЗВИЦЕР, ПОРТРЕТИСТА БЕОГРАДА
Историја се дешава у нама
Српску престоницу почео је да слика из љутње. Љутње на оне који би требало да брину о том драгоценом граду, чувају његов идентитет. Онда је, сликајући, схватио да он ту може да интервенише, осмишљава и уређује. „Сада, после скоро десет година, једва чекам да завршим: ја ту и градим, зидам, померам и није ми лако”

Пише: Горан Будимир

Бива то, човек пола живота проживи чинећи све „како је ред”, „као сав нормалан свет”, све некако бежећи о најважнијег гласа који носи у себи, од онога што га на свету овом највише привлачи. А онда га све то на некој кривини сачека, продрма, тај глас унутрашњи, тај упорни часовник који не престаје да откуцава. Дозове га дозив, призове призив. Човек, за друге можда изненада, наздраво пропише, пропева, прослика. И све у његовом животу, оно после и нарочито оно пре, добије неки други смисао, сине друкчијим светлом, буде оправдано и спасено.
Драгољуб Звицер рођен је последњег дана 1953. у Марибору. По образовању је електротехничар и туризмолог, а по призвању, на које је одговорио на прагу своје четврте деценије, сликар. Мајка, Словенка, у младости врло талентован сликар, преносила на њега ту љубав, ту оптику, ту потребу. Отац, Никшићанин, пилот ловац, изоштравао му око, учио га висинама, путовањима која ослобађају и граде. После школовања у Подгорици и Београду, Драгољуб се 1978. запослио у ЈАТ-у. Најдуже је радио у „Jat Air Lift”-у, путовао по целом свету.
Тада је уистину просликао.
– Путовања су скинула велове, уклонила привиде и утваре, раскинула окове. Чаролија путовања. Она су постала покретач и везивно ткиво у мом сликарству. Од Египта до Кине, од Каира до Шангаја, видео сам и онда се ухватио у коштац да и други виде – каже Драгољуб Звицер за Националну ревију у свом атељеу у центру Београда, после тридесет година и више стотина слика.
На призив је одговорио храбро, са правом уметничком страшћу. Учио је сам, често мукотрпно, надокнађивао све пропуштене степенике. Зачудо, иако је много путовао и у оку доносио фасцинантне призоре, првих десет година слика готово искључиво мртву природу. Тако се необично оспољавала једна велика унутарња потрага за мајсторством.
Других десет година сликар Звицер је потрази за старим једрењацима и једрима. „Живети се не мора, пловити се мора.”
Од 2000, ношен можда наивном надом да су најзад „стигла боља времена и у нашу улицу”, инспирацију налази у свом Београду. Или Београд проналази њега, свог.
– Кад данас о томе размишљам, мислим да сам Београд почео да сликам из љутње. Љутње пријатељске, братске, синовљевске. Моја „сликарска фасцинација Београдом” проистекла је из фасцинације Египтом. Мењам Каиро-Луксор-Асуан за Београд-Смедерево-Ђердап – прича Звицер. – Већ на почетку своје сликарске пустоловине схватио сам да ту, на начин можда тајанствен, ни из чега настаје нешто. И да ја могу да интервенишем, осмишљавам и уређујем, што даје снаге да из слике идете у нову слику. Откако сликам углавном Београд, пуно сам истраживао. Трагао сам где су те палате, куполе, светлости, видиковци. Шта се догодило са њима и да ли се то исто догодило са нама? И настојао да то, на сликама, трајније предочим свима, не би ли се нешто у добром правцу покренуло у нама. Сада, после скоро десет година, једва чекам да завршим, јер дуго и тешко радим: ја ту и градим, зидам, померам, ведрим и облачим и није ми лако. Фотограф Ика Димитријевић и архитекта Владан Здравковић својим радовима из птичје перспективе утврдили су моје опредељење да и ја, кроз сликарско виђење, тако прикажем Београд. Зато и на мојим сликама пуца поглед, а онда он сам избацује и репродукује слике.

НАД СОПСТВЕНИМ УНУТАРЊИМ ГРАДОМ

Са прозора атељеа-стана Драгољуба Звицера пружа се леп поглед на један од централних београдских тргова-арена. Толико пута је из куће могао посматрати директне преносе историје: колосалне демонстрације, параде, дефилее, сахране. Најпре се чудимо што свега тога нема више на његовим платнима. Питамо се да ли је кроз то гротло, кроз тај метеж, заиста могао проћи неокрзнут. Онда схватамо да је његов поглед, и лични и уметнички, увек загледан ка унутра. И кад се бави спољашњим, и кад га слика и преуређује, наднет је над сопственим унутарњим градом. И кад сагледава улицу кроз коју свакодневно пролазимо, његов поглед је метаисторијски.
Померали смо намештај у атељеу-стану Драгољуба Звицера како би могао склопити и показати нам своју велику композицију Српска Хоризонтала и Вертикала,саздану од 14 слика-елемената.
– Шта ћете, компликован човек! Није ми било довољно 5 елемената. Направио сам 14, јер мислим да је то важан број. Вертикалу чине знамените фреске, хоризонталу слике манастира (како они изгледају данас) и њихових ктитора. То је крст: вертикала и хоризонтала. Остали простор попуњавају „римејкови” сликара који су стубови наше културе, пре свега Паје Јовановића и Уроша Предића. Они су најбоље насликали борбу, сеобу, молитву, крунисање, спаљивање, херојски или духовнички подвиг. Томе сам онда додао, неизоставно је, Светог Јована (из манастира Пустиња код Ваљева) и Свете ратнике из Манасије. Тако настаде и композиција Свети ратници која сада чува нашу кућу.
Живимо у страху, пометени, с несигурном оријентацијом, и неко треба да нас чува, објашњава сликар.
– Слава моје породице је Свети Јован. У оним деценијама после Другог светског рата увек смо на тај дан имали бољи ручак, некако свечан, а да ми, деца, нисмо ни знали зашто. Нико нам то тада није смео говорити. Доцније сам ја, крстивши се, успоставио континуитет. (А замислите колико бисмо били снажнији и утемељенији, колико бољи, да смо као народ, култура и држава имали тај континуитет!) Тако сам ја насликао Светог Јована за мој дом, а онда око њега као да су се сами окупили, сјатили, Свети ратници.
Актуелни институционални однос према старинама веома погађа овог уметника, истрајног портретисту свих лица и епоха Београда. Тако, отишао је недавно на „изненадни археолошки локалитет” на Калемегдану, где се испод трамвајских шина појавио Сингидунум. Римски Београд.
– Кажем археолозима, кажем студентима: пишите, тражите, вриштите – да се не закопава! Да не бацају благо и новце узалуд. Дају 30 милиона евра за пројекат „Путевима културе римских царева”, а овде ћете да их закопавате!? Где је ту логика?! Зар би тако урадили Атина, Солун или сам Рим?! Објашњење да се то ради због саобраћаја је потпуно неосновано: тај део пруге, по трамвајској фреквентности, уопште није тако важан, поготову не незаменљив.
И тако, свим својим епохама, тврђавама, палатама, храмовима, улицама и трговима, свим својим куполама, укључујући и ону плаву небеску, пулсира Београд у невеликом атељеу и бескрајном сликарском свету Драгољуба Звицера.
– Легитимно је наводити воду на своју воденицу. Вама хвала што сте ви овога пута наводили воду на моју и омогућили ми да, с поносом, будем делић Отмене Србије.